Ultimejt fajt

12
Share
Copy the link

usmine-sex-droga-protorož
vrlo bitne odrednice ove poeme o pičkaranju. ko ulovi, ulovio je, tko ne zna, ne mogu mu prevesti. drugi svemir.

fuck je jebao minu na ležaju u sobi, ja sam se do njih na podu pravio da spavam, jer poslije mi je bezobraznica mala rekla da je zapravo htjela mene. ali ti si (ja, jeli) zaspo. ko klada. i probudili me oni u sred jebačine, fuck je svršio dva puta, a mina je nezadovoljena okrenula se na drugu stranu. i naše su se oči srele. jebo te. gledala me je zaljubljeno i nedojebano, a ja sam uzeo bilježnicu, i onako u mraku počeo pred zoru pisati, u katrenama, slobodnim stihom, vježbati alexandrince. haiku, jebo te. sve zbog tog zaljubljenog pogleda. prije zore nakon noći kad je fuk jebao minu. sutra me je nazvala. ili sam ja nju nazvo? ma ko ga jebe. bitno je da smo se čuli. i odveo sam je ili je ona mene odvela u kino. da. tada se za izlazak s komadom išlo u kino. filma koji se prikazivao totalno se ne sjećam. sjećam se njezinog zaljubljenog pogleda. plavih očiju, loknica i napuklih usnica. bila je zima, burna, primorska. tada nije bilo labela. mazali smo se s melemom. maslinovim uljem i tko zna čime. svinjskom masti. tko se sjeća? sjećam se njezinog pogleda. drugi dan smo otišli na rođendan, pa smo se ljubili. ja nisam baš znao šta da očekujem, niti sam se sjećao uopće kako se ljubi, bio sam napola mrtav od alkohola, a napola sluđen od toga da mina mene želi. predložila je, predložio sam: da se spustimlo na obalu. uz more. siječanj, već veljača, bura dere, a mi se s vežice spuštamo na pećine, na villu mariju. `bem ti villu mariju po buri. svašta čovjek povjeruje, pa i da se može jebat na ciči zimi. i drapamo se, drapamo, a toliko mi je bilo zima da mi se napola digao. ili je to od alkohola, a tko će znati? treći dan je nazvala. ili sam ja nazvao, pa smo se odgovarali da se ne vidimo jer ona ima takmičenje, ali je rekla da je u petak čekam kod gimnazije, pitam je ja: koji si razred? veli ona: zadnji… u petak sam je dočekao kod gimnazije i uhvatila me za ruku, onako, spleli prste. šetamo po gradu, ja se kočoperim, pričam joj kako pišem poeziju i prozu, a tada me je baš rino zahaklavao da mu napišem jednu monodramu o kafićima u rano jutro i prvim konjacima u šalicama od espressa. a mina se kurči: ajme, šta ja to držim u ruci. a ja se ponosim do ispod pazuha. znojavog. dlakavog. pa smo otišli u kont. jer vani dere bura, ciča je zima i usne su nam raspucale, pa boli dok se ljubimo u parku na delti. vrag odnio parkove po buri. gradonačelnici, podignite burobrane po parkovima, da se djeca imaju gdje ljubiti. hajde, budite baje pa zaštitite mladost od ispucalih usana. pita mene mina: zašto ne probušim uho? velim ja da se nikada o tome nisam pitao, a i nije mi baš pratiti trendove, a kaže ona: pa ti sviraš, ti si poznati, moraš uho probiti. a ja mislim: he, još nisam probio, a ti bi mene probijala. a onaj njen zaljubljeni pogled samo guta. mene cijeloga. i lovran i jog. i amfora. sva ta mjesta sada kao da naviru iz moje utrobe. sjedimo u amfori, gore iznad. crveni tabureti i krpaturi. u modi je bila vodka s grejpom, plin. ili gas? uglavnom maglovito plinsko stanje. nalijevam jednu po jednu čašu u sebe, a mina vadi zihericu, i pita: jesi drven? ja velim: jesam za tobom. između, šetali smo svaku veče*koro, vodili ljubav za ruke, bježali buri po kantunima, ja sam kupio vijetnamku, a njoj je mama splela tako dugački šal, jer je takva moda bila, da smo se oboje u njega zamotali i onda sam se zavlačio pod njenu majicu i oblizivao njene lijepe, male dojke koje su mirišale na sapun. najljepši miris na ovome svijetu: minine sise obložene sapunom i mojom slinom. prelijepe, onako, malo gledaju na van, kruškice nježne, s velikim bradavicama. dušu dale za pipkanje, grickanje i gurnuti nos između njih i napraviti: ppprrrrrrr. a mina se smijala, uživala, zabacivala glavu, stenjala, ječala. sretnim pogledom svoga mladića je grlila, puna neke neodređene tame i svjetla odjednom, smiješano i glatko, posvema razumljivo. tu noć, nakon bušenja uha, nije bilo bušenja mine, jebi ga. em sam bio drven, em sam bio krvav ja, jebeno uho nateklo, došao sam tvrtkovoj mami u iki i tamo odspavao. moje duge plave loknice zavarale mu starog, ja umotan u poplun, smotan od bola, alkohol polako isparuje, mamuran sam i samo kunjam, minđuša namiguje se iz mojeg desnog uha. jebo te, stari misli: o falatibože, sin mi je noćas nešto pojebo i spusti se u radionu, raditi. mama ko mama, pripravila nam doručak, pita me: šta ima? kažem: ništa. jebala vas ozna babska, odma bi prijavila mojoj mami, njih dve druge, ratuju od našeg vrtića po šumama i gorama. tvrtko, pizda, se cereka, veli: luka jebe minu, ja velim: ne jebem. mama se cereka i nekako tajnovito pogleduje. jebo te ja, tvrtko, jebeš mininu stariju seku. pa koji kurac se cerekate? popodne tako, odem ja kod mine doma, veli: mama je zvala na klopu. stari je pijanac pa u salatu mećemo limun i ulje da se stari ne sjebe, jebeni je ocat od alkohola. a jebem ga, dobro. znam ja i salatu s limunom jesti. mama njena čudno me gleda, onako, nisam ko ostali klinci, imam bradu, dugu kosu i naušnicu. tata me još čudnije gleda kad mu velim da sam na faxu, ali ništa ne zbori, samo raspravi samnom o štetnosti odavanja duhanu, ponudi me pljugom i odošmo mi van. ja se zagnjurim ispod majice, ona mi ljubi vrat. i gleda onim pogledom od milijun dolara. meni se digao, ali zima je, nemamo kuda. ika malo selo bez struje. starci doma. i ja narajcan, pjege nazad do mog sela, s druge strane svijeta. ika, opatija, pa uzbrdo u matulje, pa preko kastva na viškovo. pola noći hodanja, ali mlado-ludo, tek se vratio iz jna. ima tu force za cijeli hahlić i preko risnjaka na kapelu za jedan dan. u kontu, sedam dana poslije, slavica mi je iz gnojne fistule u uhu izvadila komad gvožđa, za koji smo mislili da je zlatna minđuša i zalijevala ranu s lozom, i psovala zlatare, glupu minu i zvala šjo*virka da donese još jednu duplu. lozovaču. tih dana mina je sa školom bila na takmičenju, negdje, pa je imala kontrolne. pa je učila, a pa onda smo se zvali telefonom: e jesi? gdje si? kako si? kad ćemo se? žuti se pojavio negdje niotkuda iz neke papačke nedođije. šljakao u lencu i nosio posve krivu jaknu, posve krivu bradu, minđušetinu u uhu, ponašao se kao kreten i nekako se prikrpio hrpi bezvezaša oko benda. i jednoga dana na svirci, dođe on do nas i poče srat kako je ona predobra djevojka za mene. ali, ako, evo njega, jer je on pravi ratni pastuh, konj bijelac, a ja, jebote vidim konjinu kako se nasro pa sere, velim: žule, daj se skloni, kvariš mi vidik. a i iz ustiju ti smrdi. on sunu ljevi*, pa me promaši i niz štenge na ulazu u dvoranu mladosti skotrlja se kao, a rekao bih vreća krumpira, ali bih uvrijedio gravitaciju i još neke sile svemira. diže se žule i kao pliskavica poskoči, vrati se pa opet gnoji livadu: ma daj, vide šonje, ćoro, ni ne vidi tko si. ti si predobra za njega. ja opet velim: žuti, daj, pička ti mile matere, ne kenjaj, selo ti je popilo mozak prije naplavine u grad, ajd, valjda tako tvoje papčine se prave važne, može to da prođe u tvoju nedođiju, ali ovo je rijeka, jebo te. civilizacija, majmune. i opet žule pokuša desni*, al` se klatio ko strašilo, u onoj svojoj montonki od falše janjećeg skaja s rudlavim ovratnikom od čiste runske sintetike. promaši i napravi kolut naprijed, ali na pravu stranu pa nije vrijeđao gravitaciju, ja bacio ćik. pa se vratili na koncert. sutra, u nedjelju, dođem ja na kont, žuti na ogradi, priđem mu i: žuti, jesi li ti momče, normalan, juče samo što nisi poginuo. vidim ja kuha bijes u njemu, zaškripa zubima, čulo se ko krepana mijenjačka kutija, i zamahnu na mene. ostao je mjesec i po dana na bolovanju kada je mjesto mene pogodio ogradu i slomio sve kosti svoje jebene lijeve šake. e, jebeš te budaletine agresivne. i ujutro mu iz daha smrdio grobar i vinjak. u nedjelju. o kretena pijanog. mama je pošla na put. negdje, mislim beograd, na surčin, neki seminar o avio-transportima, vikend. ranko je dreždao kod sebe doma ili je neku drugu navlačio tih dana. ja ostao sam, rekoh: mina, oćeš kod mene? a mislim, ajde red bi bio da se i ja pojebem, jebemumater. složio ja koktele, svijeće, toplo je, naložio termo peć, ma sve super: vrti se njena omiljena ploča, josipa lisac unjka iz mog raskošnog haj-fi, mo`š mislit jebenog zvuka, toska 10. ali možeš naslagat 5 plejki pa to potraje 2 ipo sata. dovoljno, mislim ja. pijem ja koktel, napravio neki fini, s malo ruma, kaže ona: meni se baš ne sviđa, ali ako turneš još alkohola… uh, pa to pokvari okus, protestiram, ali ona toči u fini koktel chivas i cuga. a cugaj, šta ću ti ja. znaš valjda šta radiš. i navali moja mina na mene, i navalim ja na moju minu. a meni. ne diže mi se. navali ona opet, navalim i ja na nju. a meni – jok. ma pička li mu mile matere, ni milimetar, ne mrda. gleda ona, gledam ja, bijes poče iz mene frktati, počnem ploče po sobi bacati, a on se ne diže, samo bimbara po bedru, klepetavi onaj pljask-pfljusk. ona, uplašeno se osvrće, gleda da zbriše. ja jebeno lud, frustriran, počnem plakati od bijesa, ona me grli, tješi, kaže dešava se. a ja joj nemam srca reći da bi mi ona trebala njumf skinuti i da sam u dvadesetoj još nejeb, a pričao joj jebene štorije kako karam naveliko komade. u svakom selu po tri. jebačke priče. i šta sad? mino. nejebana mino, najbolje da odeš doma. velim ja: dok ti zadnji bus nije prošao. dobro, pokunji se ona. spakira se, poljubi me dugim žvalom ljigavcem i ode. sutradan je zvala da se nađemo u iki. nešto je, veli, sjebala s mamom. pa je u kazni, ne može do rijeke. i u škuru buru primorsku, krenem ja za iku, mutan kao i nebo iznad mene. mislim ja, jebaga, kad ću pojebat nešto? možda i danas. nađemo se na stanici ispred brodokomerca. i samo preko ceste. mali motel-hotel imao super vežu pa iza jedne lipe u toj veži si se mogao stiskat, a naiđemo tamo na tvrtka i mininu seku. stiskavac plešu, hmm, povučem ja minu, pomilujem po kosi, poljubim i povedem na suprotnu stranu u zavjetrinu jednog ogromnog drva, velikog kestena starog koliko i vijek. drži mene mina, držim ja nju, gleda me onim svojim okama plavim, gleda, vidim trepavice, obrvice, ali više nema onoga pogleda. veli ona, znaš, meni treba onaj koji će me jebat, a ti evo, nikako. pa eto, ne možemo se više i to. ja sjeban ko pičkica. o… jebeno. ja…kao da je počela padati kiša. otpravi me mina. i na autobus. tvrtka ulovio cerek kad nas je vidio, maše nam, jebote, konj zna, pička mu materina, ova mala kuja će sad razglasiti da mi se ne diže. sigurno je rekla seki, a ova ovom pizdunu. ujutro krenem ja na fax, a ne da mi se. hmm. pa ja volim biti na faxu. jebo te, tu sam doma. svi me vole. čak su mi dali i da sviram gitaru po hodnicima. valjda je*am dobro zvučao. i osjetim ja. negdje baš kada sam ulazio u predavaonu. onaj žestoki, oštar, režeći, grizući, prestrašan, grozan, jebeni, multiplicirani, gadni, odvratni bol. bol. booool. boooooooool! booooooooli jebo te, oh kako boli. boli do danas. jako. boli. jedan je od onih posranih vikenda kada dođe proljeće, a tebi nije do ničega. kada jebeni radio plete mjuzu za ljigavce i zaljubljenike. kada čak ni zeppelini ne pale iskru. odem ja do tvrtka. veli mama njegova: kako je? ja velim: evo, patim, jeboga ja. mama veli: eno i tvrtko pati, zdampala ga minina sestra. a jesi li ti još s njom? vidim, pita: jebeš li ti to? velim ja: ne jebem, niti nisam. kaže ona dobro, i bolje da nisi. pitam ja: zašto? kaže mama: pa ona ti je curica. obrve u zraku: kakva jebote curica? pitam, pa ide u zadnji gimne. kakve gimne? pita mama. velim: prve riječke. ma kurac, veli mama: ide u brusić školu, osmi razred. a u pičku materinu, jebemmumater, o jebo te ahhh. skuhala me osmašica, pa jebo te bog. poslije mislim, sam sebi preslagujem kašete: a dobro bože, hvala ti. jako ti hvala. koji bi ja jebac bio da sam ševio mlađu maloljetnicu. ide đubrilo uli*, žvali neki joint, kaže: evo pojebo sam minu, ionako sam je jebo prije, pazi se, ima neki kurčevi triper, picajzle, koji kurac, sve me svrbi. jel ti jebeš nju? velim: ne jebem. ne jebem ja nju. ali sam tako jebeno zatreskan u nju i danas. ko blesavi mulac. i nikako da je zaboravim. ne ide mi, još joj pišem pjesme. evo i ovu sam joj napisao. jebala sliku svoju.